Oblak je pokrio dvorac
na vrhu planine
sto svetli ka nebu
a svetli k’o juce
Dok kapljice cure
niz grane i padaju dole
a zemlja je sita
ne guta ih vise
Tvoj osmeh je caroban
smej se, klekni u baru
pokloni se munjama
one su besne
lude drvosece seku od vrha
i stabla se lome
I padaju velike jele
i smola im krv je
a kise su suze
i proci ce vode kroz Savu i Drinu
a ljudi ce ostati kakvi su bili
jer nece i nece da znaju