Da l’ se bar ponekad seti
plasim se da ne
prosto k’o u opereti
zbilo se to sve
violinist, tuzni pajac
lepa zena i tokajac
a kulise zavejani grad
Vodila me kud je htela
dobar sam ja gost
Veresmarti, Citadela
i Lancani Most
zavejani Trg Heroja
gde pozeleh da je moja
i da uvek bude kao tad
Zvonio je cimbal neku
tuznu staru stvar
molila me da joj pisem
jednom bar
zateklo je jutro snezno
same zvezde dve
ljubila me nezno k’o nijedna pre
Pogledom sam posle dugo
pratio njen trag
zavejanom ulicom
Sent Haromsag
plasila me slutnja neka
znao sam od pre
sve izgleda iz daleka drukcije
Srce malo jace bije
kad se setim nje
a Listove rapsodije
bude stare sne
e da mi je znati gde je
da l’ se seti kada veje
il’ u inat drugog ljubi tad