Njenog brata znao sam tako, iz cuvenja
nisam puno mario za te Dodjose
vukla se ko kornjaca jedna jesen lenja
spori dani davno prodjose
pretio je da ce on
na put da mi stane
i da mu se sestre okanem
A mi smo samo
setali i pomalo kisli
dobro sam se nagled’o njenih koraka
druge su mi devojke pobegle iz misli
prhnule ko jato cvoraka
tih je dana zvonilo
u cast Malog Princa
i odvaznog Bilbo Baginsa
Na svim mojim crkvama satovi su stali
kazaljke se srecom bas tada sklopise
sto hiljada reci znam,
al’ jedna mi fali
da nju kako treba opisem
i sram ga bilo, gospodo,
ko pomisli lose
al’ ni nalik na druge Dodjose
Otad bas ne uzimam
svaku sto se pruza
srce se odupire, pa se privikne
al’ zumbuli su zumbuli,
a ruza je ruza
pa da na kraj sveta iznikne
ma da se redom postroje
odavde do coska
ni jedna ko moja Dodjoska
ta, idi, ni jedna ko moja Dodjoska