Moram da ostanem fokusiran, da cekam svoj trenutak
tu je prva svetlost dana, sve dok ne zaraste pupak
da se rodim jos jednom, da cujem roditeljski glas
da po sluhu raspoznajem, premlad da se pokajem
Samo deca su cista, nikom ne duguju nista
oko duboko k’o okean, zenica iskreno blista
i svaki ton svira mi ta stara violina
obraz mi je prljav od kurvinskih karmina
Dusa oprana k’o krpa preko milion puta
vreme ode u bezbroj tradicionalnih rupa
uvek sit, druge potrebe me pokrecu
znam da jos mnogo ima, muski podnecu
Daleko od svih zudim za necijim drustvom
dotle samokontrola jedini uslov
oko mene je sablast, srce gleda ovu pustos
stakori u zaklonu drze moju budnost
Ne zanima me vise proslost, nervi napadaju sistem
tiho u meni plamte uspomene iste
na culo dodira, mirisa, bol u kapcima konstantan
hodnici u mom srcu cine zamak impozantan
Sa verom u Boga ja se rodjenju nadam
da se vratim medju ljude i svojom imperijom vladam
zato jos nisam kadar iako sam skriveni vladar
u budnim snovima sve vidim, sakali zele da stradam
Grad je napusten, u haosu, stanovnici su u strahu
za svoje porodice, stepenice, mostovi u prahu
borba za kiseonik, za prebivaliste svetlost
na planeti ovoj nije sigurno nijedno mesto
I slana voda na uscu odnela je reke
imuni smo na sve, ne postoje apoteke
sisari krstare i cekaju da neko upadne
uzalud, jer niko nema snage ni da ustane
Sanjam grad u kom sam ziveo, u kom sam svasta video
mrezu u kojoj lezim je moj mali mozak ispleo
gde idemo, stani uz mene dok prodju horde
ljudski mozak je opasniji od svake bombe
Sklonista, katakombe, blizi nam se dan sudnji
sledbenici sirom sveta koracaju ka toj tvrdnji
radoznalost je stvar koja je uvek bila varnica
ja sam voz srebrnog grada kom je raj poslednja stanica
Kolovodja kompozicije, poezije danasnjice
gospodarima ceremonije na kraju delim umrlice
pokorio sam mnoge, dao im razlog da se razviju
upozorio sam sve odavno da ovaj rat ne nacinju
Da necu biti milostiv, da kosicu ih sve pred sobom
da cu svakog neposlusnog potciniti i napraviti ga svojim robom
od krvi i mesa ostajace samo kosti
sindrom kanibala, napad na moj plan je neoprostiv
Prvi sat u Moskvi prikazao je moju podsvest
vise nisam hipohondar da umisljam da imam bolest
drzim distancu kao vatra, topim, spaljujem k’o lava
strogo precizan mehanizam nosi moja glava
Plod porodicnog stabla sklapa dva organizma
na izvidjacnici stojim, kulja gigantska harizma
na glavi je perjanica, ovakav stih se pamti
Djus je poglavica, oko mene indijanci
Vracam se na odredista, obilazim plantaze
da pocupam korov, pocistim da nema sabotaze
zarad remek dela pritisak ce biti prevelik
jer moje postojanje, moje ime i moj lik
Juice Hiphopium — misterija vecna
svaka moja misao je moja nova pesma
poput bljeska, pojavim se, nestanem
zvezde nikad ne padaju vec se samo presele
Nek’ se ne vesele prerano jer flow je original
videcemo se kad na stazi procitamo final