Cep, ja sam covek — cep
i nisam super heroj, nego zrtva
Kada otvaranje duse ima zvuk otvaranja flase
zna se, razgovor ce tu malo sta da spase
a i sta da joj kazes, reci iscasene od case sto ocas na ocaj zabazde, slome se i zgade
A mali je sad prvi razred
slusa, cuti, trpi, sta ce
svadje i carke mame i tate
i uvek ta rec: pare, pare
One nisu izvor srece, tako ucio si ga cale
ali tamo gde ih nema nesreca jos kako naraste
ti bi zagulio clanke, ali ti nisi clan stranke
a sad ti vezu radi cak i da bi radio kao sanker
Sada stid, beda, golema beda
kraj s krajem, tome kraja nema
ajde ti i zena, kako mali da nema
I dobi ga taj tajac kada zajmi da vrati zajam njeno cutanje mu gora kazna
no kad preti gazda stana
Raspori se koza da vrisak izadje naglas
evo opet kafana, opet u ruci je casa
ali tada crni covek, tople oci, lepa rec
Kaze, vidi, nije kraj, imam plan, imam sve
Azerbejdzan, gradjevina, malo mucno, ali kes
evo ruke, samo reci, da li hoces, da li smes
I kao kada izvuces cep, iscure ocaj i bes
po stolu prosu se jed, i ponizenje i zedj
da ucini se bas sve samo kad bi znao sta
Covece dobri, nebo mi te salje, ti si spas
jer vise nemam kud, a ako padnem ja
sta bi tek oni tad, to samo Bog zna
ucinio bih bas sve samo da imam sta
druze moj nebo te salje za spas
Mnogo ljudi sto spaja ih isti jad
ista glas, iste oci, ista volja da spasu stvar ali ovaj obecani grad barem mirise na nadu sagaradit ce zivot dok budu gradili tu zgradu
Doduse, njih dvadeset u sobi bez struje
ali to je valjda privremeno
sve ce to bolje da bude
jer malo je cudno
sto svaki pasos im je uzet, no dobro
birokratija, radne vize, sta je — tu je
Dani teku, evo vec jedan mesec
samo jedan toalet, a njih je devedeset
sendvic u crnoj kesi, onoj kao za smece
struje i dalje nema, samo ovo tanko cebe
Malo il’ nimalo sna, a radnih sati petnaest
psuju ih, grde, jednog cak i tukli u besvest
nemas ni dana da danes, jer kazne te cim stanes
a one dobre plate samo kasne i kasne i kasne
Sada znam, sve laz je slagao si me brate
dosao da ih spasem, sad oni meni salju pare
bez pasosa, bez hrane, bez dostojanstva i nade
da l’ odavde uopste zivu glavu citavu ikad spasem
I opet nemam kud, a ako padnem ja
sta bi oni tad, to samo Bog zna
cuti i trpi srce sve ponizenje, jad
sta si mi to uradio, mislio sam da si spas
Znao je da je sad vec pitanje zive glave
kad kolegu uze infarkt
jer mu ne dadose da s radom stane
skupljase pare da nekad odelo kuci vrate
strepeci da ni sam ni drukcije nece otici odatle
Jer svako ko se bunio, osim novcane kazne
bese i do krvi mlacen, s pretnjom da je zadnje policija ne haje, ti si rob, a robe neka te
ko zna ko je sve umesan u te uzasne bezdaje
Ali onda to odjednom puce sve
tokom noci neki covek rece: „Krecete!“
samo ovde potpisi da je dobro sve
da ti je placen kes, da se resilo fer
Tako to sa svakim pojedinacno
onda mu baci kao psu neku sicu na pod
potom njih u kombi, kao da je tor
aerodrom, i to bese to
To, zar je to sve, gde je kraj, sta je posle
e, pa vidis, tu je problem
sad i prica ima svoj cep, ti ljudi sad su ovde oni cute, jer se boje, tamo negde crni covek
u ovaj kosmar vodi nove
Ali onda kad izvuce se cep curece ocaj i bes
po stolu prosu se jed, i ponizenje i zedj
da ucini se bas sve samo kad bi smeo sta
samo kad bi neko stvarno zacuo taj njihov glas
Cuo bi ocaj i bes, jed, ponizenje i zedj
da ucini se bas sve, samo kad bi smeo sta
samo kad bi smeo da, samo kad bi smeo da
samo kad bi
Cep