Zivim u senci senke, tvoje senke
i znam da znas
jos uvek sminkam stvarnost tvojom bojom
jer drukcije ne umem, ne razumem
Ne zelim pred laznim svetom celim
da se lazno veselim
to nije osmeh, to je grc
ljudi su slepi
Lepi dani, nasmejani
za tebe, za mene skice
druge duge ulice, srce skitnice
zgazeno nehotice ja znam da znas
Jer u svim snovima ti vrtim
sve te prazne reci praznim danima
nestajes i prica odavno nije fer
lepotica i zver, suvise razno sve je prazno
Prazno je zarazno, neprolazno
vracam se njima, zar mislis
da se stvarno ponosim time
u mojoj glavi posle svega
Sve one nemaju cak ni ime
samo te oci posecene vetrom
koje sjaje bas kao i moje
znam da znas
Al’ ne vidis i ne cujes
i ne znas ko je
male stvari se broje
i dok porazi se roje
Plasim se da priznam
da postojis, rane gnoje
i da mi falis
fale mi dodiri, fale mi reci
Fali mi osmeh, fali mi lice
fale mi lazi, fale sitnice, dosta krivice
ptice selice nestaju ja ostajem
i svi ti pogledi me plase
Prokleti srecni zagrljeni ljudi
sve te uloge su bile nase
samo moje i tvoje a gde smo sad
gledaj u mene, nema mene
Samo sene uspomene, samo tragovi
koliko dobijes, toliko das, ti nisi smela
znam da znas, znam da znas, znam da znas
Ref.
Jedan zivot, gde prestajem ja
gde pocinjes ti
jedna ljubav, gde stali smo mi
gde sad su drugi
I reci sta je to ponos, sta je to sram
ne zelim da znam
i kad se svet srusi
na starom mestu bicu sam
Sve suze sveta sprala je kisa
na kraju nisi ni siguran
da si uopste plakao
niti da si dno dotakao
A nagao kakav jesam
slagao sam sebe da si laz
i vratio se svojim starim stazama
ali ni svi peroni sveta
Nimalo me nisu promenili
i dalje isti blejer iz bloka
uvek mastarskog oka
nikad izvan svog toka
Mikrofon i dalje rokam
na putu do doka luke srece
i dan je taj sto me vara
plavetnilo neba misli skrece
A onda padne noc, prokleto dugi sati
sakatim srcem shvatim
sitnice, ponos, inati nece mi dati
da pratim trag, a znam
Sve je nista, slomicu kazaljke
vreme ce stati, kosmos ce cekati
da samo umem da te vratim
trazim te, sanjam te pijanim ocima
U nocima, u tudjim licima
u stanovnicima nekih drugih svetova
gde je nas
micem usnama bez glasa
Dok pada zaborava plast
cutim jer znam da znas
uvek si znala i uvek znas
ti, jedina moja koja odavno nisi jedina
Svaka sekunda kao godina
al’ barem znam na cemu sam
i barem znam da nema nas
i spreman sam da budem nasmejan
Pred svima iako te kad sam solo
i dalje oblikujem od oblaka dima
i kroz paucinu vracam dane
kad smo ti i ja jos bili tim
Oprosti sto nemam snage da te slazem
da ti zelim srecu sa njim
a i sta ce ti to od mene
sve uspomene sa kaputa stresi
Samo budi to sto jesi, tu gde si
sta god da se desi ti budi ok
i nikad ne saznaj kako to boli
kad nekoga volis, a mrzis
Kad mrzis, a volis i lomis se da izdrzis
ostaje nada da ce nekad negde neko
hteti da shvati mene
moja lutanja, mastanja i sanjanja
I znati da ih prati i ko zna
mozda jednom nadjes me
tamo gde prestajem ja
gde pocinjes ti, gde stali smo mi
Gde sada su drugi
ali sresces samo stranca
slucajnog prolaznika i pogled leden
iako te je taj neznanac
nekada voleo vise od sebe