Vetar grane do zemlje povija
u nocima jedan covek luta
zalud trazi onu koje nema
skrenula je sa njegovog puta
Ref.
On je izgubio nju
i sad je jos uvek zali
lakse bi mu bilo
da drugi nisu znali
On je proslost u njenom zivotu
tuzan covek jos nadu ne gubi
sta mu vredi nocima sto luta
kad nju drugi vec odavno ljubi
Ref.
Setna pesma o rastanku dvoje
njega zove u krcmu da svrati
pustite ga, do zore nek’ peva
on ce mozda prestati da pati
Ref.